.png)
Šta je to "holistička pedijatrija"?
To je spoj medicine, pedijatrije, majčinstva i roditeljstva sa poznavanjem prenatalne i perinatalne psihologije, psihoterapije, orofacijalne miofunkcionalne terapije i ogromnog iskustva u radu sa decom i porodicama.
Ona je koncept.
Otvorenost, autentičnost, saosećanje, razumevanje i siguran prostor da koračaš u sopstvenoj koži.
Ona je stalno usavršavanje i lični rast.
Iz njega nastaje i rast svega što dotakneš.
Ona je radoznalost.
Otvorenost uma, što nije uvek lako u svetu koji stalno odjekuje.
Ona je ranjivost.
Jer samo ranjivi možemo da se razmenjujemo i gradimo nešto novo.
Kada se nalaziš na medicinskom fakultetu, a naročito na specijalizaciji, učiš svašta. Zaista, svašta.
Ono što nikako ne učiš je kako da budeš sa svojim pacijentom.
Prećutkuju se važne stvari zato što se ne znaju, a podrazumevaju se neke pogrešne.
Na primer, da da treba da otupiš.
Da te ne dotiču boli, patnje i životne priče drugih bića.
Ukoliko te dotaknu, okarakterisan si kao kukavica od koga "doktor nikad biti neće".
Za mene je ovo apsolutno bilo nemoguće, i dalje jeste.
Da bismo zaista bili iscelitelji moramo da budemo prisutni, saosećajno prisutni sa svojim pacijentom.
Da bismo to bili, moramo da budemo njegovo ogledalo.
Takođe, da bismo bili ogledalo, moramo da znamo ko smo mi zaista.
U tom slučaju identitet "doktora" ne znači mnogo.
Shvatila sam da deo populacije belog mantila izbegava duži kontakt sa pacijentom jer ne zna ko je kada skine isti taj mantil. A to ume da plaši.
Kao i činjenica da bi mogli, zapravo, nešto da osete, i da ne bi znali šta će sa tim.
Mnogo mi je trebalo da savladam, i još uvek usavršavam, empatično i saosećajno prisustvo koje neguje.
Uz mentorstvo dr Gabora Matea napredujem na tom putu.
Ne prija ono samo mamama i bebama, prija i meni, jer se u tom kontaktu dešava specifična razmena.
Takav pristup želela sam da oseti mnogo više mama i beba nego što je geografski bilo moguće.
Tako je nastalo Savetovalište.
Inicijalno i nisam mislila da će ono sadržati sve što sadrži sada.
Nisam mislila da se bavim temom dojenja, smatrala sam da je to što radim u ordinaciji godinama dovoljno. Ispalo je da nije.
Nisam mislila da ću u virtuelnom svetu pričati i savetovati o refluksu, niti o oralnoj restrikciji, iako u tišini moje ordinacije ove priče traju godinama.
Ali, pošto sam vaše ogledalo nisam mogla a da ne reflektujem.
Vi ste mi pokazale da vam treba, i da mogu.
Energetska razmena koja se dešava svaki put kada mi pišete da ste nešto shvatile, uspele, da ste ohrabrene, da ste poslušale sebe i da vam je uspelo neverovatna je, i samo me motiviše da budem još istrajnija.
Na ovoj strani sveta dođete u Poliklinike da se vidimo i da upoznam bebu, i srce mi puno. Izgrlimo se kao najrođeniji.
I znate šta? Ne znaju šta propuštaju oni koji oko sebe grade zidove.
Samo mi ranjivi možemo osetiti radost i ushićenje.
I baš tako treba :)
